Nisam se snalazio u poeziji. Ni u osnovnoj, ni u srednjoj školi. Sada pronalazim ironiju u tome, utoliko što sam osnovnoj školi na neki konkurs odgovorio pesmom, koja je bila nagrađena (ukoliko se dobro sećam, u pitanju je bio CD "24 sata" hrvatske pevačice Vanne).
:format(jpeg):mode_rgb():quality(90)/discogs-images/R-2292360-1274884304.jpeg.jpg)
Sećam se da sam taj CD toliko puštao da se već bio izgrebao od stalnog stavljanja u i vađenja iz Sonijeve mini linije, koju sam u to vreme imao. Čudnih se stvari sećam... Ni za živu dušu ne bih znao da odgovorim tačno u kom je to razredu bilo, ali se sećam, kao da sam to radio pre 3 minuta, kako sam iz mini linije vadio neki CD sa gomilom nelogično izabranih i poređanih pesama (primer - pesma br. 5 je bila "Nothing Really Matters" (Metallica), a pesma br. 6 je bila "Minus i plus" (Magazin), i na njegovo mesto stavljam ovaj koji sam osvojio kao nagradu. Koliko sam samo bio ponosan na taj CD. Sećam se tačno, mini linija je imala tri mesta za CDove: jedno mesto je bilo namenjeno mom "stalnom" CD-u (u to vreme je to bio album "Britney" (Britney Spears)), drugo je bilo namenjeno "stalnom" disku mojih roditelja (ukoliko me sećanje dobro služi, u pitanju je bio disk sa muzikom iz filma "Zona Zamfirova" Zdravka Šotre). Brat je bio mnogo mali da bi imao neki konkretan izbor muzike.
Čitav jedan, i to prilično obiman, pasus sam iskoristio na neka sećanja. Ne baš neka, u redu. Sećanja koja mi, na kraju dana, znače nešto. I, o kojima bih mogao da nastavim. Tačno se sećam dana kada sam pročitao da je moja pesma osvojila nagradu; tačno se sećam dana (tri meseca kasnije) kada je nagrada stigla u školu, i koja tetkica mi je predala nagradu za vreme drugog velikog odmora, u hodniku koji je vodio iz krila škole gde su bile učionice srpskog jezika i, usamnjena među njima, biologije; prvog puta kada sam taj disk ubacio u mini liniju. I tako dalje, i tako dalje, i tako dalje.
Iz srednje škole imam dosta sećanja, ali za ona koja su mutna i kojih u mom umu nema, imam prijatelje koji me mogu podsetiti na njih. Na svu sreću.
Fakulteta se već dosta dobro sećam. Reči koje su izgovorene, koje su napravile određenu štetu, što meni što drugima (od strane mene i drugih), dela koja su nastala posledicom tih reči. Dosta detaljno.
Ali, tebe... Tebe se sećam samo kao tebe. Ne sećam te se, to jest, jer još uvek jesi. Jesi tu, jesi u mom životu, jesi stalnost, jesi opšte mesto, već. Zato nisam siguran koliko je pravilno da kažem da te se sećam. To nekako vuče neki koncept poput neke mišljene prošlosti. Ali, pošto nisi prošlost, ne nalazim pogodnu reč za tebe, koja će odgovarati izrazu "sećam se kao/kada". Zbog sopstvene nemogućnosti da izrazim sadašnjost, što je po sebi fatalna mana nekome ko bi se želeo baviti pisanjem, izraziću se u budućem vremenu. Sećaću te se kao tebe. Reči će uvek biti tu, fotografije isto, ali načina na koji sam te voleo ću se sećati kao nečega celokupnog, nerazdvojivog. Nikada neću biti u mogućnosti da razdvojim ono lepo od onoga ružnog. Nikada neću umeti da razdvojim prvi put kada je izgovoreno "Volim te" od prvog puta kada smo izgovorili "Ne znam kuda ovo ide", ili "Ne znam šta ti tačno hoćeš od mene" (ma bilo to rečeno kroz šalu ili u sred svađe, jer je bilo i jednoga i drugoga). Uvek ću se sećati tvoje podrške meni kroz sranja koja sam prolazio u određenim časovima života, i uvek ću se sećati tvog izbegavanja moje podrške tebi kroz užase koji su se tebi dešavali, jer nije bilo potrebe da me time opterećuješ (tvoje reči, koje sam ti toliko zamerio i zbog kojih sam tolio bio ljut da sam odbijao da razgovaram sa tobom o sebi mesecima potom).
Neću se sećati "sitnih" reči - onih koje su dolazile nesmetano i bez mnogo razmišljanja o njima, u našim svakodnevnim razgovorima. Već sada ih se ne sećam, već moram da ih tražim kada ih se želim setiti.
Neću se sećati, eksplicitno, onih malih trenutaka. Sada mi već ni jedan ne pada na pamet, a toliko se trudim da se nekog setim.
Ne želim da ikada dođe trenutak kada ću ti reći "sećam se kao/kada". Ispraviću se, ne želim da ikada dođe trenutak kada ću tebe opisivati kao "sećam se kao/kada". Nesposoban sam da izrazim prošlost, i tu sedi, dosadno kao neka baba koja te ne ostavlja na miru u autobusu, užas sa kojim se susrećem jer ne znam kako da objasnim ono što želim i hoću. Najpribližnije je kliše - želim da sa tobom proživljavam sve i svukud i stalno. Želim te pod svojom kožom, u svojim mislima. Želim te pored sebe i sa sobom. Želim sebe pored tebe i pod tvojom kožom. Želim tvoje oči uprte u moje, i sitne trenutke kada neće biti potrebno ništa da bude rečeno, jer ćemo u tišini izreći sve ono što ostatak sveta neće razumeti, u ma kojoj gužvi, društvu, zlu ili dobru mi bili.
Ne tražim velike gestove. O njima se previše priča. Dosadni su. Želim gestove koji će značiti tebi i meni. Jer, šta mi znače drugi, ako tebe nema?
Nikada se nisam snalazio u poeziji. Verovatno jer sam je gledao kao nešto što je neophodno vezano za prošlost. A, nemam snage, i mislim da je jasno da ne volim, da se vezujem za prošlost, bar kada si ti u pitanju, jer nije sva onakva kakva bih želeo da jeste. Radije ću da se vezujem za budućnost, jer ona može biti baš onakva kakvu želim.
Da li si ti ta moja budućnost? Ja to ne znam. Ne znam nikoga ko takvu tvrdnju može da napravi.
Jedino što sigurno znam je da želim da budemo deo budućnosti onome drugom među nama, baš kao što si neizostavni deo moje sadašnjosti, i, mogu se samo nadati i moliti, ja tvoje.
Čitav jedan, i to prilično obiman, pasus sam iskoristio na neka sećanja. Ne baš neka, u redu. Sećanja koja mi, na kraju dana, znače nešto. I, o kojima bih mogao da nastavim. Tačno se sećam dana kada sam pročitao da je moja pesma osvojila nagradu; tačno se sećam dana (tri meseca kasnije) kada je nagrada stigla u školu, i koja tetkica mi je predala nagradu za vreme drugog velikog odmora, u hodniku koji je vodio iz krila škole gde su bile učionice srpskog jezika i, usamnjena među njima, biologije; prvog puta kada sam taj disk ubacio u mini liniju. I tako dalje, i tako dalje, i tako dalje.
Iz srednje škole imam dosta sećanja, ali za ona koja su mutna i kojih u mom umu nema, imam prijatelje koji me mogu podsetiti na njih. Na svu sreću.
Fakulteta se već dosta dobro sećam. Reči koje su izgovorene, koje su napravile određenu štetu, što meni što drugima (od strane mene i drugih), dela koja su nastala posledicom tih reči. Dosta detaljno.
Ali, tebe... Tebe se sećam samo kao tebe. Ne sećam te se, to jest, jer još uvek jesi. Jesi tu, jesi u mom životu, jesi stalnost, jesi opšte mesto, već. Zato nisam siguran koliko je pravilno da kažem da te se sećam. To nekako vuče neki koncept poput neke mišljene prošlosti. Ali, pošto nisi prošlost, ne nalazim pogodnu reč za tebe, koja će odgovarati izrazu "sećam se kao/kada". Zbog sopstvene nemogućnosti da izrazim sadašnjost, što je po sebi fatalna mana nekome ko bi se želeo baviti pisanjem, izraziću se u budućem vremenu. Sećaću te se kao tebe. Reči će uvek biti tu, fotografije isto, ali načina na koji sam te voleo ću se sećati kao nečega celokupnog, nerazdvojivog. Nikada neću biti u mogućnosti da razdvojim ono lepo od onoga ružnog. Nikada neću umeti da razdvojim prvi put kada je izgovoreno "Volim te" od prvog puta kada smo izgovorili "Ne znam kuda ovo ide", ili "Ne znam šta ti tačno hoćeš od mene" (ma bilo to rečeno kroz šalu ili u sred svađe, jer je bilo i jednoga i drugoga). Uvek ću se sećati tvoje podrške meni kroz sranja koja sam prolazio u određenim časovima života, i uvek ću se sećati tvog izbegavanja moje podrške tebi kroz užase koji su se tebi dešavali, jer nije bilo potrebe da me time opterećuješ (tvoje reči, koje sam ti toliko zamerio i zbog kojih sam tolio bio ljut da sam odbijao da razgovaram sa tobom o sebi mesecima potom).
Neću se sećati "sitnih" reči - onih koje su dolazile nesmetano i bez mnogo razmišljanja o njima, u našim svakodnevnim razgovorima. Već sada ih se ne sećam, već moram da ih tražim kada ih se želim setiti.
Neću se sećati, eksplicitno, onih malih trenutaka. Sada mi već ni jedan ne pada na pamet, a toliko se trudim da se nekog setim.
Ne želim da ikada dođe trenutak kada ću ti reći "sećam se kao/kada". Ispraviću se, ne želim da ikada dođe trenutak kada ću tebe opisivati kao "sećam se kao/kada". Nesposoban sam da izrazim prošlost, i tu sedi, dosadno kao neka baba koja te ne ostavlja na miru u autobusu, užas sa kojim se susrećem jer ne znam kako da objasnim ono što želim i hoću. Najpribližnije je kliše - želim da sa tobom proživljavam sve i svukud i stalno. Želim te pod svojom kožom, u svojim mislima. Želim te pored sebe i sa sobom. Želim sebe pored tebe i pod tvojom kožom. Želim tvoje oči uprte u moje, i sitne trenutke kada neće biti potrebno ništa da bude rečeno, jer ćemo u tišini izreći sve ono što ostatak sveta neće razumeti, u ma kojoj gužvi, društvu, zlu ili dobru mi bili.
Ne tražim velike gestove. O njima se previše priča. Dosadni su. Želim gestove koji će značiti tebi i meni. Jer, šta mi znače drugi, ako tebe nema?
Nikada se nisam snalazio u poeziji. Verovatno jer sam je gledao kao nešto što je neophodno vezano za prošlost. A, nemam snage, i mislim da je jasno da ne volim, da se vezujem za prošlost, bar kada si ti u pitanju, jer nije sva onakva kakva bih želeo da jeste. Radije ću da se vezujem za budućnost, jer ona može biti baš onakva kakvu želim.
Da li si ti ta moja budućnost? Ja to ne znam. Ne znam nikoga ko takvu tvrdnju može da napravi.
Jedino što sigurno znam je da želim da budemo deo budućnosti onome drugom među nama, baš kao što si neizostavni deo moje sadašnjosti, i, mogu se samo nadati i moliti, ja tvoje.
Коментари
Постави коментар