Govore kapljice.
Kapljice kiše, vode iz slavine, rose kada padaju na zemlju pre nego što ih letnje sunce isuši.
Nostalgično, prolećna, hladna i još uvek nemila, kiša me vraća u neko doba, kada su boje bile izražajnije, kada je nada bila jača, a volja za potragom za ljubavi uvek prisutna i neizbežna - čak i onda kada bih se zakleo da više ljubav tražiti neću.
Leto je tek počelo, i prvo jutarnje sunce se još uvek nije bilo pojavilo, iako je napolju vladalo magično plavetnilo letnjeg jutra. Sa snom u očima, krmeljavim, podbulim i još uvek jedva otvorenim u duha tek probuđenog iščekivanjem dana, samo zarad iščekivanja letnjeg dana i ničega više, papuče nosim samo u kući, preko praga, levo, pa niz stepenice i četiri koraka do jedva dočekane, ali zimi omražene, siguran sam, granice betona i travnjaka.
Uživajući u svežem seoskom vazduhu, razmaženo gradsko dete koje sam, i dalje razmišljam da se vratim u krevet, samo na minut, dva, petnaest. Ali, dete koje je baba odgajila na selu letima i letima prošlih, negde vuče moj um i telo u ono čemu znam da ću se obradovati, što ću voleti i što će me podsetiti zašto mi je selo uvek bilo vrsta utočišta. Čudna je to stvar sa utočištima - uživamo u njima samo dok su nam potrebna. Tada su nam interesantna. Onda kada prestanu da nam budu potrebna, prestaje i ono što je u nj' interesantno, i prestajemo u njima uživati. I, počinjemo tugovati za svetom van utočišta, svetom koji nas je naterao da u utočištu mir i nađemo. Odemo, dobrovoljno, u taj svet, i uvek, nekada pre, nekada kasnije, nekada mnogo pre, a nekada i mnogo kasnije, ali zaista uvek, bežimo nazad u utočišta. Ne podvijamo repove, i ne gubimo krune sa glava. Samo, repove opustimo, a krune spustimo na one stare stolove, koje držimo u najranijim sećanjima.
Nesvestan da ću uopšte misliti ovo, spuštam stopalo na rosom i dalje vlažan travnjak. Hladne kapljice vode kao da isparavaju pod toplotom moga stopala, i prvi nalet hladnoće pod stopalom nestaje i brže nego što se pojavio. Drugo stopalo svojevoljno se uputilo ka travnjaku, i jako brzo osećam blago golicanje po tabanima pomešano sa onim brzim i uzastomnim naletima vrućeg i hladnog. I šetam, tako, besciljno po travnjaku, sve dok se vidim prvo svetlo uključeno u kući.
Tek, i samo, tada ću ući u kuću. U kući ću zateći baku kako nešto već mulja oko šporeta, a sa ivice poklopca smederevca ću videti svoju krunu kako se njiše. Znaću, i biti bolno svestan, da će mi ona jako brzo nedostajati na glavi. Jedva ću dočekati da je na glavu opet stavim, i tako napustim svoje utočište. I, oh, koliko će me žuljati.
Ništa bolje od hladne prolećne kiše da podseti na to.
Kapljice kiše, vode iz slavine, rose kada padaju na zemlju pre nego što ih letnje sunce isuši.
Nostalgično, prolećna, hladna i još uvek nemila, kiša me vraća u neko doba, kada su boje bile izražajnije, kada je nada bila jača, a volja za potragom za ljubavi uvek prisutna i neizbežna - čak i onda kada bih se zakleo da više ljubav tražiti neću.
Leto je tek počelo, i prvo jutarnje sunce se još uvek nije bilo pojavilo, iako je napolju vladalo magično plavetnilo letnjeg jutra. Sa snom u očima, krmeljavim, podbulim i još uvek jedva otvorenim u duha tek probuđenog iščekivanjem dana, samo zarad iščekivanja letnjeg dana i ničega više, papuče nosim samo u kući, preko praga, levo, pa niz stepenice i četiri koraka do jedva dočekane, ali zimi omražene, siguran sam, granice betona i travnjaka.
Uživajući u svežem seoskom vazduhu, razmaženo gradsko dete koje sam, i dalje razmišljam da se vratim u krevet, samo na minut, dva, petnaest. Ali, dete koje je baba odgajila na selu letima i letima prošlih, negde vuče moj um i telo u ono čemu znam da ću se obradovati, što ću voleti i što će me podsetiti zašto mi je selo uvek bilo vrsta utočišta. Čudna je to stvar sa utočištima - uživamo u njima samo dok su nam potrebna. Tada su nam interesantna. Onda kada prestanu da nam budu potrebna, prestaje i ono što je u nj' interesantno, i prestajemo u njima uživati. I, počinjemo tugovati za svetom van utočišta, svetom koji nas je naterao da u utočištu mir i nađemo. Odemo, dobrovoljno, u taj svet, i uvek, nekada pre, nekada kasnije, nekada mnogo pre, a nekada i mnogo kasnije, ali zaista uvek, bežimo nazad u utočišta. Ne podvijamo repove, i ne gubimo krune sa glava. Samo, repove opustimo, a krune spustimo na one stare stolove, koje držimo u najranijim sećanjima.
Nesvestan da ću uopšte misliti ovo, spuštam stopalo na rosom i dalje vlažan travnjak. Hladne kapljice vode kao da isparavaju pod toplotom moga stopala, i prvi nalet hladnoće pod stopalom nestaje i brže nego što se pojavio. Drugo stopalo svojevoljno se uputilo ka travnjaku, i jako brzo osećam blago golicanje po tabanima pomešano sa onim brzim i uzastomnim naletima vrućeg i hladnog. I šetam, tako, besciljno po travnjaku, sve dok se vidim prvo svetlo uključeno u kući.
Tek, i samo, tada ću ući u kuću. U kući ću zateći baku kako nešto već mulja oko šporeta, a sa ivice poklopca smederevca ću videti svoju krunu kako se njiše. Znaću, i biti bolno svestan, da će mi ona jako brzo nedostajati na glavi. Jedva ću dočekati da je na glavu opet stavim, i tako napustim svoje utočište. I, oh, koliko će me žuljati.
Ništa bolje od hladne prolećne kiše da podseti na to.
Коментари
Постави коментар